У Универзитетској галерији 17. децембра 2014, у 19.00 часова организована је изложба Миодрага Рогића, познатог сликара и графичара. Сви заинтересовани могли су да виде преко 30 графика овог уметника, а изложба је била отворена до 18. јануара.
Миодраг Рогић рођен је 1932. године у Београду. Дипломирао је 1956. године на Академији ликовних уметности у Београду, у класи професора Мила Милуновића и Бошка Карановића, где је завршио и магистарске студије 1959. године. Радио је као професор на Академији ликовних уметности у Београду од 1961. до 1988. године, а сада је члан Удружења ликовних уметника Србије.
Самостално излаже од 1956. године. Приредио је више од 30 самосталних изложби графика, цртежа и слика. Излагао је на великом броју колективних изложби у земљи (изложбе Удружења ликовних уметника Србије, Графичког колектива, Октобарског салона, Југословенске изложбе графике у Загребу, изложбе Тријенала југословенске уметности у Београду) и у иностранству на изложбама југословенске графике у Пољској, Мађарској, Чехословачкој, Немачкој, Аустрији и Швајцарској. Виша пута награђиван је за остварења у области графике и сликарства: Награда IV Октобарског салона за графику, Награда X Октобарског салона за сликарство, Октобарска награда Града Београда, Награда УЛУС-а (монографија), Награда Велики печат Графичког колектива, Награда за животни допринос графичкој уметности, “Политикина” награда за ликовну уметност.
Сретко Дивљанин, један од ученика школе сликања Рогића, данас истакнути уметник, за свог професора каже: „Развејавао је све ликовне магле које су стајале испред нас-његових студената. Оно што је био Сезан за своје, то је Рогић за наше време. Није много говорио, али му је свака била на месту. Има самосвојни стил изражавања. Великан је смеле креативности и племенити господар уметности. Он је и драгуљ уметности. Никоме се није додворавао и остао је само свој. И наш. Његове шрафуре делују као испреплетана мисао, ослобођена интелектуалног ропства. Победио је природни разум и створио нешто ново. Јединствена је ликовна личност у сазвежђу уметника. Бела боја у његовој уметности је истина, лепота, сазнање и говор личне побуђености. Отровно зелена на његовим графикама вришти, пуна је благостања, сете, узнемирења, ђаволских порука. Црвене нијансе су његова страст, строгост, речити говор креативног бунтовника. Данас ствара дигиталну уметност.“
Како Рогић види свој рад и стварање уопште најбоље говоре његове речи: „Положај уметника је увек незахвалан, али то нам не смета, јер зашто би уметник био бољи од ковача или пекара. Слика има свој језик и своју азбуку, и не треба да прича превише.“
