У четвртак, 30. марта 2017. године, у 18 часова у Универзитетској галерији у Крагујевцу, биће одржана промоција књиге Приче из Либана, аутора Николе Поповића. На промоцији ће говорити др Катарина Станковић, доцент на Одсеку за музичку уметност Филолошко-уметничког факултета и др Владимир Перић, књижевни критичар. Аутор ће извести примере на арапској лаути. Издавач књиге је Центар за културу, образовање и информисање “Градац”, Рашка 2016.
Интервју са Николом Поповићем прочитајте на следећем линку: RYL magazin
Одломци из књиге на следећим линковима: Кадиша, долина тишине, Биљка меког срца и Бејрутске приче о храни , Бејрутске хронике
Из рецензије др Милоша Константиновића:
ПРИЧЕ ИЗ ЛИБАНА
.
…..Приче из Либана Николе Поповића на најбољи начин настављају традицију српског путописа, Црњанског и Петровића. За разлику од француског или енглеског, српски путопис није освајачки, колонијални, него посматрачки, и елеменат контемплације у њему читаоца води ка песничком и личном свету путника. Као и код своја два велика претходника, у Причама из Либана више ћемо пронаћи бедекер душе и живота описаних људи и улица, као и самог аутора, него водич снабдевен планом града – свакако је то и најдрагоценији начин да се један град упозна, најређа привилегија када се читајући припремамо да обиђемо неке непознате крајеве. Поповић је у Бејруту свој на своме – као и његови родни градови, Београд и Сарајево, либански главни град је живео под османским и византијским утицајем, место је сусрета великих традиција културе, и у скорој прошлости доживео је грађанске и друге ратове. Поповићев лични књижевни таленат, али подједнако и таленат за комуникацију са обичним, „малим“ људима (ако других уопште и има) тка бејрутску фину свилу откривајући нам један свет који смо већ у сновима познавали, обојен тананим нијансама модрих вечери средоземља, чији се преливи могу упоредити са акварелом. На зидовима либанске престонице Поповић исцртава крокије многобројних његових становника – таксиста, либанских и страних галебова, лепотица и љубавника из престоничких трачева, остављајући и траг на зиду у свом стану, са кога се види лука. Темпо приповедања је одмерен као и приповедање бејрутских кућепазитеља и кафеџија, разговетан и испреплетан као и јасни спектри мелодија арапске лауте. Балканац је предодређен да схвати Либан брже од неког другог странца, а посебно Поповић који не само да је италијаниста по струци, него и музичар који се огледао у уметности арапске лауте, оуду. Поповићев путопис прераста у приповедну прозу, на сасвим арапски начин, помоћу технике приче у причи – након увода који је састављен од мозаичких елемената песничке прозе о Бејруту, аутор умеће причу о љубавнику песнику Махмуду, причу чија се нит плете од рекла-казала и добронамерних трачева, али и истинских песничких напора песника који је испарио на бејрутском асфалту као кап кише. Између страсти и доколице, слаткоречивости бејрутских водича и таксиста рађа се у Поповићевој књизи атмосфера коју знамо из Дареловог Александријског квартета – ликови не мање стварни, отелотворорени не у монументалном квартету, већ у неколико акорда Поповићеве арапске лауте.
…..Језгровитост и крокији којима обилују Либанске приче чине шарм и књижевну вредност овог дела. Обим није једина разлика између квартета и акорда – Поповић се, као и јунак његове приче Махмуд, грози зашећерене слике оријента – дивани са великим јастуцима, балдахини, трбушне плесачице, каравани и оазе. Увек приповедајући о људима који се могу срести на улици, покрај којих бисмо минули на улици да нема његовог оштрог погледа и пера, а у меандрима судбина које описује, ток ове књиге нас наводи и на обале актуелног, политичког, у предграђа Дамаска и Алепа у рату. Књижевно објашњење рата увек је боље од војничког, економског или политиколошког, и, како Поповић вели, у Фарукову берберницу приче увек стижу унапред кроз разнолика тумачења онога што ће се тек догодити, расветљавајући догађаје изнутра. Ходајући по танкој ивици ножа – пре бејрутског оштрог бријача из бербернице – аутор Либанских прича зна да приповеда о песнику и балерини, берберину и краљу увек се махнувши кичице пре него што би слику довршио и она постане обична – мајсторски заобилазећи клопку европске фасцинације арапским светом, заобилазећи свако опште место и већ виђено. Свеприсутној тишини између два акорда оуда Поповић зна да препусти време које је потребно да одјекује својом глувоћом, у којој Бејрут стоји, свет стоји, а ми пролазимо. Од тишине, корак до јерменске четврти, музике, други корак до Џубрана, трећи до вина и хране, мириса зачина, лимуна, вина.
…..Завршна поглавља зачињена су ауторовим читањима историје Либана, и његова шетња кроз предграђа и сиромашне четврти, палате емира и амбасаде, круг који описује кроз културу и време оцртава врло квалитетну мешавину документарног и песничког, сведочења о личном и доживљеном. Књига која је пред нама свакако је једно од најбољих дела српске путописне и песничке прозе у протеклој деценији.