Изложба Музеја позоришне уметности Србије "Српско позориште у Великом рату" биће отворена у четвртак 2. марта. у 13 сати у Универзитетској галерији у Крагујевцу. Овом изузетно вредном изложбом настављају се галеријске активности наше Галерије.
Изложба је премијерно одржана у Културном центру Србије у Паризу у новембру прошле (2022) године.
- Аутори изложбе и каталога: Мирјана Одавић и Јелица Стевановић
- Дизајн: Јован Тарбук
- Видео: Предраг Тончић
- Превод: Марија Панић
Изложба Музеја позоришне уметности Србије "Српско позориште у Великом рату" биће отворена у четвртак 2. марта. у 13 сати у Универзитетској галерији у Крагујевцу. Овом изузетно вредном изложбом настављају се галеријске активности наше Галерије.Изложба је премијерно одржана у Културном центру Србије у Паризу у новембру прошле (2022) године.
- Аутори изложбе и каталога: Мирјана Одавић и Јелица Стевановић
- Дизајн: Јован Тарбук
- Видео: Предраг Тончић
- Превод: Марија Панић
Први светски рат је за Србију, већ исцрпљену претходним Балканским ратовима, био предуг и претежак. На територији Србије, па ни у Новом Саду који је до рата припадао Аустроугарској монархији, позоришта нису радила.
У међувремену, позоришни живот се преноси ван граница земље, на Крф и Корзику, на Солунски фронт, у Бугарску, Мађарску и Аустрију, у Француску и Тунис. Глумци постају војници, заробљеници, рањеници, избеглице, и позориште оживљује тамо где застану. У помоћ им прискачу официри, интелектуалци и даровити аматери свих струка.
Војничка позоришта су прављена на брзину, на самим борбеним линијама, на положају, аскирана... Деловала су у затишјима између борби, између наредби за покрет. Рањени и болесни српски војници и цивили опорављали су се у многољудним реконвалесцентским центрима. Међу њима је било глумаца, па и глумица који би чим су им то здравствена стања дозвољавала – оснивали позоришта. Позоришта у заробљеничким логорима била су најбројнија, само у Аустроугарској монархији било их је шездесетосам. Заробљеници измучени глађу и хладноћом, изнурени присилним радом, на ивици смрти, правили су позоришта!
Представе су игране на отвореном, у постојећим амфитеатрима или у баракама, гаражама и другим погодним грађевинама; гледалишта су могла да приме од неколико стотина до неколико хиљада гледалаца. Сценографије су импровизоване од сандука за муницију и неупотребљивих авионских крила, или тешко набављеног материјала из најближих градова. Проблем набавке костима је савладаван захваљујући поклонима љубитеља позоришта, али највише често задивљујућој инвенцији појединаца: историјски костими су прављени од џакова за храну и шаторског платна који су фарбани и сликани националним шарама, оклопи, калпаци и коленице од лимених кутија од гаса, зејтина и конзервисане хране, а мачеви су дељани од летава.
Репертоар је био претежно родољубиво-национални, радо су гледане и комедије домаћих аутора (Трифковића, Стерије, Нушића), а играна су и дела страних аутора, па чак и Молијерова. Неки текстови су били пренети из земље у изгнанство, али најчешће су их глумци записивали по сећању.
У свим позориштима и њиховим програмима необично важну улогу су одиграли војни оркестри, цивилни музичари и цигански оркестри, предвођени професионалним музичарима. Поред организованих позоришних трупа, на ратишту и у избеглиштву, српски глумци су и појединачно приређивали програме.
Позориште се јавило из човековог исконског порива и током векова траје као његова насушна потреба. Један од доказа за ову тврдњу је свакако и прича о српским војничким, заробљеничким и реконвалесцентним позориштима која су настајала и деловала у немогућим условима током Првог светског рата.
Колики су значај и улогу ова позоришта имала за ратнике, заробљенике и болесне, у часовима неспокојства, депресије и носталгије – можемо само да наслутимо. Причу о овим неописиво тешким временима изложба доноси фотографијом, документима, аудио-визуелним материјалима из фондова Музеја позоришне уметности Србије.
Текст преузет са веб-странице Културног центра Србије у Паризу
Репортажа новинара Владана Јочића (РТС) са изложбе МПУС „Српско позориште у Великом рату“ у Културном центру Србије у Паризу.
Први светски рат је за Србију, већ исцрпљену претходним Балканским ратовима, био предуг и претежак. На територији Србије, па ни у Новом Саду који је до рата припадао Аустроугарској монархији, позоришта нису радила.
